138
Подигли се од Книна коњици нъі = њи
подиже се тридесет коњиках
и прид њима Коњић арамбаша
и турчено дијете Нукица. и = е дѣте (ѣ = ије)
А кад бише на конаку првом пер = пр
свими коњ`ма ситну зопцу даше н = њ зоб`цу = зопцу (б = п)
и сви коњи зопцу позобаше
Нукин ђогат зоби зобат неће. ћокатъ = ђогат (ћ = ђ) (к = г)
А кад сјутра освануо данак
говорио Коњић арамбаша:
"О дружино, дружинице моја,
куда ћемо, на коју ли страну?
Ако бисмо робили Котаре,
Котаре смо скоро поробили,
а они су врло каменити
а наши се коњи обосили;
ако бисмо ишли на Марину,
Марина је харач цару дала; е = је
већ идемо на село богато
на богато село Миљковића. мил`ковића = Миљковића (л = љ)
Ал` не има друга у дружини мојој друго = друга (о = а) и = ј
који би ми јунак отишао и = ји
уходити село Миљковића:
је ли дома Миљковићу Виде вите = Виде (т = д)
и његови` шест стотин` катана." катане = катана (е = а)
Онда вели дијете Нукица: дѣте (ѣ = ије)
"Ево ја би` јунак отишао
али нејмам коња од потаје і = ј рад познаѥ = од потаје
познаће ме по мому ђогату."
Вели њему Коњићу Алија: алі`ѩ = Алија (і = и)
"О Нукица, до невоље друже,
у мене <је> коњиц вранац добар
који коњиц путовати море
од недиље опет до недиље
ни пијући ни зоби зобљући."
А кад чуо дијете Нукица дѣте (ѣ = ије)
он облачи катанске хаљине ли = љи
пусти перчин по плећа јуначка
на се меће калпак и челенку
учини се банова катана п = б
пак отиде под село богато.
Али иде сестра Миљковића
са њом иде дванаист робиња нѡ = њо
скуте носе да се не изросе и = е
а рукаве да се не отруне на = а
дробан бисер и драго камење. п = б ні`е = ње
Како иде дијете Нукица дѣте (ѣ = ије)
божију <јој> помоћ називао: і = и
"Божја ти помоћ, сестро Миљковића, і`ѩ = ја сестра = сестро (а = о)
дај ти мени ја воде ја вина
тешка ми је жеђа додијала." ж = ш ћ = ђ
Онда вели сестра Миљковића:
"Здраво да си, банова катано, катана = катано (а = о)
откуда мени водице студене?
Ми пијемо винца за водицу!"
Пак му даде један кондир вина.
Напио се дијете Нукица дѣте (ѣ = ије)
а када се понапио вина
говорио дијете Нукица: дѣте (ѣ = ије)
"Давор курве, Миљковића Вида! давори = давор вите = Вида (е = а)
Да л`јепу ти јунак сестру има лѣпу (ѣ = је)
да ју хоће поклонити мене!"
Онда вели сестра Миљковића:
"Давори љуто баново катанче!
Нисам овог лица нагојила
за таково баново катанче,
већ сам ово лице нагојила
за турчено дијете Нукицу." турчино = турчено (и = е) дѣте (ѣ = ије) (а = у)
Говорило баново катанче:
"Давори љута сестро Миљковића, сестра = сестро (а = о)
да је Нуко сив зелен соколе
и да јаше коња бјелу вилу ж = ш бѣлу (ѣ = је)
не би тебе јунак изнесао
од његови` шест стотин` катанах!"
Онда вели сестра Миљковића:
"Давор љута банова катано,
каква Нуко добра коња јаше
што <је> оно шест стотин` катанах!
Да су они сиви соколини
и да јашу коње бјеле виле бѣле (ѣ = је)
не би под њим ђога уловили." нѥмъ = њим ћока = ђога
А кад чуо дијете Нукица дѣте (ѣ = ије)
дјевојки је л`јепо говорио: дѣвоіки (ѣ = је) лѣпо (ѣ = је)
"Остани с богом, сестро Миљковића!"
Пак отиде у двору дружини
пак облачи турске хаљетине
и савија сарук бјелу чалму бѣлу (ѣ = је)
пак узјаше ђога добра коња ж = ш
пак отиде под село богато.
Ал` му иде сестра Миљковића
скупила је многе жетеоце
саставила за шездесет српа шестъ десетъ = шездесет (стд = зд) сер = ср
моба жање, а она пристаје. мол`ба = моба престанѥ = пристаје (е = и) (нѥ = је)
А када га кучка угледала
к њему лети, раскрилише руке разкрѣлише = раскрилише (з = с) (ѣ = и)
под њим љуби ђога међу очи е = и мећу = међу (ћ = ђ)
и даде му обе бјеле руке. бѣле (ѣ = је)
И узео ју дијете Нукица дѣте (ѣ = ије)
те <је> меће за се на коњица с = з
три крат је пасом припасао з = с
а четврти од сабље кајасом вер = вр з = с
пак побиже прико поља равна.
Док катане коње оседлаше
дотле Нуко на сред поља био; срѣд (ѣ = е)
док катане коње усидоше
дотле Нуко на сред горе био;
док катане дошле до горице дошли до горици = дошле до горице (и = е)
дотле Нуко до дружине дође. и = е ћ = ђ
А кад Нуко дружини дошао
с коња меће лијепу дјевојку з = с лѣпу (ѣ = ије) дѣвоіку (ѣ = је)
руку кваси те охлади ђогат`
свима коњма даше ситну зобцу н = њ
и сви коњи позобаше зопцу
Нукин ђогат зоби зобат неће
ногом копа и ушима стриже
често ђогат уз натраг погледа.
Говорио дијете Нукица: дѣте (ѣ = ије)
"О Коњићу, до невоље друже, е = у
сви нам коњи зопцу позобаше
а мој ђогат зоби зобат неће
ногом копа и ушима стриже
често ђогат уз натраг погледа
није добро ја мени, ја ђогу."
Говорио Коњић арамбаша:
"О Нукицо, до невоље друже,
мислио сам да си добар јунак
али ти се врло припаднуо
како ти је ђогат добар коњиц
како ти је донео робињу
онако се и потјери надај." потѣри (ѣ = је)
Онда вели дијете Нукица: дѣте (ѣ = ије)
"Курва њему и отац и мајка
који би се јунак припаднуо!"
Пак усиде добра коња ђогу
меће за се танену робињу. ѥ = е
У то доба Миљковићу Виде
и његови` шест стотин` катана е = а
исјекоше тридесет коњиках изсѣкоше (зс = с) (ѣ = је)
сам утече дијете Нукица дѣте (ѣ = ије)
и однесе лијепу дјевојку. ѿнѣсе (ѣ = е) лѣпу (ѣ = ије) дѣвоіку (ѣ = је)
Њега тјера Миљковићу Виде, тѣра (ѣ = је)
а кад је га близу састигао
онда вели Миљковићу Виде:
"Стани курво, дијете Нукица! дѣте (ѣ = ије)
Нећеш своју изнијети главу, изнѣти (ѣ = ије)
а камоли драгу сестру моју."
Говорио дијете Нукица: дѣте (ѣ = ије)
"Давори ђого, мило добро моје,
смијем ли се у те поуздати
да ја с тебе не смећем дјевојку?" дѣвоіку (ѣ = је)
Ђог` му коњиц скока примицаше
а кад Нуко до горице дође и = е ћ = ђ
с коња меће танану робињу
пак поштено Вида дочекао виту = Вида (у = а)
с голом сабљом и руком десницом лѡ = љо
Миљковићу главу одсјекао ѿсѣкаѡ (ѣ = је)
пак је меће к пасу у јанкесу з = с
паке меће танану робињу
на братова добра коњица
пак отиде у бијела Книна бѣла (ѣ = ије)
пак повика по бијелу Книну: бѣлу (ѣ = ије)
"О јунаци, кнински соколови,
изгибоше дружиници моји."
Исто јунак у ријечи бише рѣчи (ѣ = ије)
тргоше се зелени барјаци тер = тр і`ѩ = ја
показују како мрки вуци мер = мр
отидоше на нове разбоје
исјекоше шест стотин` катана. изсѣкоше (зс = с) (ѣ = је)