ЕР 97

Кад Сењани поробише Плавно

и богату варош украј Плавне, плов'не = Плавне

заробише младу Марковицу с = з

и ш њоме га Јована дјевера. н = њ ω = Јо дѣвера (јат = је)

Врло тужи млада Марковица

а тјеши ју Јоване дјевере: тѣши (јат = је)

„Не тужи, драга снао моја, з = с

ако бог да нашем Марку здравје, i= ј

неће нам дати ни до Сења доћи

за нами ће дигнути потјеру.“ потѣру (јат = је)

Али вели Марковица млада:

„Не тјеши ме, Јоване дјевере,

јер је моје срце убијено.“ е = је срдце = срце

Кад су били на конаку првом,

да познаде млада Марковица,

да познаде Маркову доламу

на једноме младу Сења[ни]ну

сва долама крвцом поливена.

Да му вели Марковица млада:

„Богом брате, Сењанин јуначе,

кажи право, тако био здраво,

откуда ти зелена долама?

Да ли си је купио за благо,

да ли ти је од оца остала,

да ли си је у боју добио?“

Онда вели сењски барјактару:

„Посестримо, удовице млада,

ја ћу теби право казивати

откуд мени зелена долама.

Кад се јучер бисмо и сјекосмо, сѣкѡсмо (јат = је)

нанесе мене мој добар коњиц коньi'ць = коњиц

на јунака у овој долами.

Љуто јунак свога коња јаши ж = ш

удари на ме да ми барјак узме

дочека га други од Сењанах

те удари пушком међу очи.

Паде јунак у траву зелену

ја дотекох те узе доламу.“

Још вели сењски барјактару:

„Посестримо, удовице млада,

а зашто ме питаш за доламу?“ пишашь = питаш

Јоште вели Марковица млада:

„Побратиме, сењски барјактару,

ја зато те питам за доламу

јербо ми је оно газда био гаста = газда

што је јучер на те ударио.“

Јоште вели сењски барјактару:

„Посестримо, млада Марковице,

а ми ћемо ићи бијелу Сењу бѣлу (јат = ије)

те ти нећеш бити робињица

него хоћеш бити сестра моја,

ја твој дјевер мјесто брата мога.“ мѣсто (јат = је)

Пак одоше Сењу бијеломе.