ЕР 87

Потјера Марка и киша и вјетар потѣра (јат = је) вѣтар (јат = је)

преко пуста бијела Цариграда прѣко (јат = ије? е? и?) ц' = Ца

најпосље Марка бије сусњежица. наполѥ = најпосле? на пољу? е = је

А кад Марку киша досадила, суснѣжица (јат = је) кишо = киша

распе Марко свој бијели шатор и = ј бѣли (јат = ије)

на цареву пространом сокаку: прωстерань = пространом (пространу?)

на врати је копље ударио

своме лијепу бијелу шатору, лѣпу (јат = ије)

пак за копље добра Шарца веже. с = з

А леже соко Краљевићу Марко

под шатором санак боравити п = б б = в

ал на Марка Турци најездише

три цареве младе кулоглије, i= и

псују Марку и оца и мајку, i= ј

шатору конопце одсјецају. ѿсѣцаю (јат = је)

Али вели Краљевићу Марко:

„Давори, Турци, бог вас [не] убио,

од мене вам доинлука неима

веће оштра код појаса сабља

ниједан ју пасати не може. з = с

А ево другом доинлука неима грешком стоји: трећем

веће, Турци, буздован позлаћен пустоань = буздован

а тежак је, бог вас не убио,

тријест ока студенога гвожђа з = ж ћ = ђ

а шест ока јавора сувога, ѩбора суωга = јавора сувога

четрдесет и сребра и злата –

ниједан га носити не може.

А трећему доинлука неима

веће ево Шарац добар коњиц.

Мени, Марку, одсјеците руке

пак водите Шарца коња мога.“

Али Турци ништа и не хају

псују Марку и оца и мајку.

А кад чуо Краљевићу Марко,

цикну Марко како змија љута

свим тројици одсијече главу троицем = тројици

паке леже Краљевићу Марко

под шатором санак боравити.

Журба се чини по граду бијелу, ш = ж бѣлу (јат = ије)

по бијелу граду Цариграду,

телал викну по војсци царевој:

„Што је синоћ у граду омркло,

нека јутрос не иде из града

царева је стража изгинула.“

А цар је диван учинио

међ Турци се журба учинила: е = се

„А што питаш, господине царе, гсне = господине

тко је твоју исјекао стражу, изсѣкаѡ (јат = је)

исјекао Краљевићу Марко.“

Али вели царе господине:

„Кад велите ви Турци на Марка,

идите, Турци, доведите Марка.“

Али веле аге и спахије: спаихе = спахије

„Јао царе, мили господине,

нама свима одсјеците руке

пак пошљите Краљевићу Марку.“ л = љ

Ту се деси аго Асанаго т = д

нитко Марку отићи не смједе, смѣде (јат = је? е?)

већ говори ага Асанага:

„Ја ћу ићи Краљевићу Марку

јер сам Марка скоро побратио.“

Пак устаде аго Асанаго

узе ага танану тамбуру танѥну = танану

паке оде бијелу шатору

соколину Краљевићу Марку.

Али Марко под шатором спава

пред шатором копље ударено прѣд (јат = е)

а за копље Шарца привезао.

А кад дође ага Асанага

пред шатор Краљевића Марка,

али се Марку Шарац испречио изпрѣчио (јат = ије? е?)

на врати шатору бијеломе

паке турски говорио Шарцу:

„Деде Шаро, уклони се с пута.“

Ал га лијепо коњиц познавао

пак се лијепо уклонио с пута.

А кад Асан дође у шатору,

али спава Краљевићу Марко.

Мисли Асан свакојаке мисли

како ће јако пробудити Марка. ћу = ће

Све мисли[о], на једно смислио

паке Марку чело глави седе

пак уз тамбур ударати пође

пак уз тамбур лијепо попјевати:

„Устан' горе, побратиме Марко,

цар је мене до тебе послао теби = тебе

цар је лијепо диван учинио

на дивану иду све војводе

а неима тебе, Краљевића Марка.“

Али је Марко кроз сан говорио:

„Која курва над главом удара

те ми не да наспавати санка,

богме ако се ја разабра санка,

разбићу му и тамбур и главу.“

Али вели аго Асанаго:

„Устани горе, побратиме Марко,

цар је мене до тебе послао тебѣ (јат = е)

царева је стража изгинула

ри цареве младе кулоглије.

Цар Бајазит диван учинио

на диван му иду све војводе

а неима тебе, Краљевића Марка,

а посинка цара господина.

Царева је изгинула стража

веле Турци – нитко, веће Марко.“

Али вели Краљевићу Марко:

„Мани ме се, аго Асанаго.

Богме ја сам исјекао стражу.“

Пак узјаха Шарца коња свога

паке цару на диван отиде.

А кад цару на диван дошао ѿшао = дошао

с побратимом агом Асанагом,

али цар је диван учинио.

Који цару на диван излази,

сваки Турчин своју сабљу уфати. кь = ки

А кад дође Краљевићу Марко,

не вади Марко своје оштре сабље.

Али му царе говорити пође:

„Ах синовче, Краљевићу Марко,

извади-де твоју оштру сабљу

да ја гледам твоју оштру сабљу

је ли је сабља за добра јунака.“

Али Марко цару говорио:

„А немој ме, царе господине.

Стара је мајка мене заклињала

на самрти, стара Јевросима, сь = са ф = в

да на празно сабљу не извадим.“

Али вели царе господине:

„Ето синко, Краљевићу Марко,

ето, синко, дјеце јаничара, дѣт'ца = дјеце (јат ? је)

удри, синко, кога теби драго.“

Цикну Марко како змија љута

пак исјече Краљевићу Марко

девет ага и девет спахија. спаиха = спахија

Ал му вели царе господине:

„Доста синко, Краљевићу Марко!“

Ал говори Краљевићу Марко:

„Моли си Бога, царе господине,

што м' се десна рука уморила

богме и ти остануо не би.“

Али вели царе господине:

„Јао синко, Краљевићу Марко,

док је мени прикоморских булах

доста је мени ага и спахија

ал ми је мало таких делибашах.“ дели пашах = делибашах