ЕР 83

Вино пије триест мартолозах Пино = Вино е = је

у лијепу шеру Смедереву лѣпу (јат = ије) рь = ру т = д

међ њима је Каица Радоња. ћ = ђ

К њима иде старац Бали беже н = њ бега = беже

пак говори старац Бали беже:

„Драга дјецо, триест мартолоза, дѣт'цо (јат = је)

није ли мајка родила јунака

јал сестрица браца одржала

који би ме синко данас послушао

да отиде до планине Врушке

до лијепа Сријема земље равне срѣма (јат = ије)

до табора краља Матијаша i= и

до шатора Змај деспота Вука с = з и = ј

да огледа сина Ајдар бега

би му дао три товара блага.“

Сви јунаци ником поникоше

црној земљи очи оборише

и у црну земљу погледаше.

Не пониче Каица Радоња

не пониче, већ јунак покличе

пак јунаку стаде говорити: юна'ко = ?

„Бали беже, стари господине,

ето је мајка родила јунака

ал залуду је мајка родила за люду = залуду

кад јунаку добра коња неима

који б' отишао до Сријема равна,

до лијепе до Врушке планине,

до табора краља Матијаша

господина краља будимскога, гсна = господина

до шатора Змај деспота Вука.

Већ дај ми, беже, Шару бедевију

коју си ми, беже, куповао

прико мора у Шаму бијелу прѣко (јат = и? е?)

за три стотине златни дукатах

којано је Шарца ождребила щ = жд

добра коња Краљевићу Марку,

и Брњицу коња деспотова,

љуте змије Змај деспота Вука.

Ја ћу ићи равному Сријему ю = ја

до табора краља Матијаша

ти дај ми, беже, Шару бедевију

која може Саву припливати

и овамо и опет онамо

и на себи принести јунака

и јуначко свијетло оружје свѣт'ло (јат = ије)

што јунаку ваља и требује.“

Кад је чуо стари Бали беже,

пригорио Шару бедевију прѣгориѡ (јат = е? и?)

прама сина, млада Ајдар бега.

Деветора врата отворио

док изведе Шару бедевију.

На њу се пење Каица Радоња

на њу се пење, а руку уфаћа:

„Тако ми, беже, соли и хлеба

невјере ти чинити нећу.“ невѣре (јат = је)

Пак удара Шару мамузама

пак отиде граду Београду

пређе Саву на балук пазару

пак се маши равнога Сријема ч = ш

пак отиде у краљеву војску.

Јаше Шару по војсци краљевој

јаше соко Каица Радоња.

Угледа га дијете Ајдар беже дѣте (јат = ије)

испод бијела Вукова шатора. изь пѡд = испод бѣла (јат = ије)

Проли сузе дијете Ајдар беже

ал га пита Змај деспоте Вуче:

„Што је теби, дијете Ајдар беже,

која ти је голема невоља

те рониш сузе низ бијело лице?“
“Како нећу, господару драги,

гди ја гледам доброга катану

гдино јаше Шару по табору

ал ју добро познати не могу

ал ми се чини, господару драги,

да је Шара родитеља мога,

мога оца старог Бали бега.“

Ал му вели Змај деспоте Вуче:

„Узми, синко, буздован позлаћен пусдоань = буздован

те ти шетај по краљевој војсци

те ти гледај Шару бедевију

је ли Шара родитеља твога.“

Узе дијете буздован позлаћен пустоань

пак отиде у краљеву војску

паке нађе на Шари катану

паке пита на Шари катану:

„Тако ти бога, крајински катано, краiнски = крајински (можда: крањски?)

откуда си, од кога ли града,

откуд ти Шара родитеља мога?“

А кад чуо Каица Радоња,

онда узе дијете Ајдар бега

он га узе те за се посади

трипу га је пасом припасао з = с

а четврти од сабље кајасом

да га како вјетар не замане вѣтар (јат = је)

пак удари Шару мамузама

пак одлети прико Сријема равна.

Ал га види Змај деспоте Вуче

пак узима Брњу коња свога узиа (узја?)

паке тјера Каицу Радоњу тѣра (јат = је)

одмах га курвић састигао. омах = одмах

А кад види Шара бедевија

да ју стиже велики Брњица,

стаде Шара хитар скок скакати

три аршина скаче у висину

а дванаист даље у дуљину л = љ

пак долети граду Београду

паке спријека у Саву скочила. спрѣка (јат = ије)

А не смеде велики Брњица смѣде (јат = е)

он не смеде у Саву да скочи

веће Брња на пријеку остао.

Да и вели Змај деспоте Вуче:

„Јао курво, Каица Радоња,

није ми жао роба Ајдар бега

већ ми је жао златна буздована“.