ЕР 78

Тужило [је] дванајст сужањах и = ј н = њ

у бијелу граду Сланкамену бѣлу (јат = ије) оу = у

у тавници бана Ишпана п = б

међу њима Поморавац Тодор ћ = ђ т = д

те он понајвећма јунак тужи. i= ј

Говорио господине бане: гсне = господине

"О мој сужње, Поморавче Тодоре, поморѡвче = Поморавче тоторь = Тодоре

што ти јунак понајвећe тужиш?

Која теби голема невоља?"

Говорио Поморавац Тодор:

"На милост ти, господине бане, на милѡсти = на милост ти

ево ми је тешка мука додијала. е = је ж = ш i= и

Доиду ми књиге за књигама с = з

од мојега двора бијелога

од старице, од матере моје:

удаје се моја вјерна љуба вѣрна (јат = је)

да би за кога не би ни жалио,

већ за мога слугу Богосола

кога сам, јунак, одранио

код колина каконо и сина.

Већ те молим, господине драги,

пусти мене на вјеру јуначку вѣру (јат = је)

да отидем до двора бијела

да погубим и слугу и љубу."

На то му се бане смиловао

и пустио на јуначку вјеру

на порука бога великога

и отиде Тодор двору бијелу.

А кад је био у двору бијелом,

ал у двору големо весеље: веселi'е = весеље

бубњи бију, свирале свирају

и пуцају те пушке сватовске. пуццаю = пуцају

Али стала мајка Тодорова

на студен се камен наслонила

љуто тужи, до бога се чује. б'га = бога

К њој доиде поневољан сужањ

вишњега бога називао:

"Божја помоћ, мајко Тодорова,

које ли је големо весеље, коѥлие = које ли је

у бијелу двору Тодорову?"

Онда вели мајка Тодорова:

"Да си здраво, поневољан сужањ,

ниси ли, туђо, из далека, изь дакеко = из далека

од бијела града Сланкамена?

Ниси л' видио мојега Тодора?"

Онда вели поневољан сужањ:

"Тако ти бога, мајко Тодорова,

с Тодором сам у тавници био

Тодор ти је јунак преминуо

у тавници на криоцу мому

својом сам га руком сахранио

и у црну земљу укопао."

А кад чула мајка Тодорова,

ударала собом у мраморје.

К њој приступа љуба Тодорова

удара је налчом и папучом: наал'чωм?

"Иди отле, орјатско кољено ѿкле = отле колѣно (јат = је)

врло ти жалиш једног орјатина."

Онда вели поневољан сужањ:

"Немој тако, драга снао моја, з = с

није Тодор орјатско кољено

веће Тодор јуначко кољено."

Онда вели мајка Тодорова:

"Донеси ми, снао, чашу вина

да напојим поневољна сужња

за душицу мојега Тодора."

Онда вели љуба Тодорова:

"Иди отле, орјатско кољено,

није ово вино куповано

за душицу твојега Тодора,

већ за здравље мојега Богосола." здравi'е = здравље

А кад чула мајка Тодорова,

узела сужња за бијелу руку:

"Ходи, туцо, са мном међ сватове

те се напи за до воље вина."

И отиде сужањ међ сватове.

Сваки му да по добродошлицу,

ал не даје млади ђувегија

већ говори млади ђувегија:

"Давори, туцо, да нађеш од бога

да врло ти пијеш ладно вино

касно ћеш се одужити дуга."

Онда вели поневољан сужањ:

"Ако бог да, млади ђувегија,

ти ћеш мене одужити дуга."

Сватови се понапили вина

не море се досетити нитко

што говори поневољан сужањ.

Онда сиде сужањ међ сватове

те разгледа сужањ око себе

те угледа сабљу на дувару дуару = дувару

пак говори поневољан сужањ:

"Она сабља побратима мога

донеси ми, драга снао моја,

да ју гледам је ли добра кова."

Кад то чула љуба Тодорова,

донела је сабљу са дувара

пак ју не да поневољну сужњу

веће даје свому Богосолу.

Вади сабљу млади ђувегија,

не да му се да извади сабља.

Оде сабља до вјенчана кума, вѣн'чана (јат = је)

а од кума до ручног дјевера, дѣвера (јат = је)

од дјевера од руке до руке:

по два ваде, а по тројица држе, троіце = тројица

ниткому се извадити не да. никтому = ниткому

А кад сабља до Тодора дојде,

Тодор држи сабљу прико крила

паке стаде јунак попјевати: попѣвати (јат = је)

"Вила гниздо птица ластавица.

Јоште гниздо надовила није,

ал долети соко из далека

разобори гниздо ластавици."

Сватови се понапили вина

не море се досетити нитко

што говори поневољан сужањ.

У руци му чаша вина била

те говори поневољан сужањ:

"Је ли тестир, господо сватови,

је ли тестир снаи чашу дати?"

"Тестир је теби снаи чашу дати."

Даде чашу поневољан сужањ.

Испије чашу љуба Тодорова,

а у чаши бурма позлаћена

уписано име Тодорово.

Кад је згледа љуба Тодорова,

оборила себи у њедарца нѣдар'ца (јат = је)

проли сузе низ бијело лице.

Вади сабљу поневољан сужањ

те удара млада ђувегију

по перчину и по аракчину

две га поле на трпезу пале.

Учини се ганилук на врата

по два оздол, а озгор четири.

Све је Тодор умирио лијепо лѣпо (јат = ије)

посадио редом за трпезом:

"Почекајте, господо сватови,

свију ћу вас у књигу списати свиху = свију

ви ћете ми за свједоџбу бити." свѣдоч'бу (јат = је)

Најпре пише кума пак дјевера

а невјерну љубу намазао невѣр'ну (јат = је)

намазао прахом и катраном.

Ужеже [јој] косе на врх главе

она свијетли, Тодор књигу пише свѣти = свијетли (јат = је)

и сватови пију ладно вино.

Посла књигу господину бану.

Гледа књигу господине бане

књигу гледа, другу отписује:

"Аферим јунак, Поморавче Тодоре,

кад си јунак тако учинио,

погубио и слугу и љубу,

на част теби [твоје] дуговање."