ЕР 75

Бога моле будимска господа:

„Дај нам, боже, ведро у недјељу, и = ј вѣтро = ведро (јат = е) ндѣлю (јат = је)

ведро небо и сунашце жарко ч = шц

да мећемо круну позлаћену куруну = круну

у висину до неба ведрога оу = у

да видимо ком ће бити краљевина.“

Бога моле и намолили се.

Бог им даде ведро у недјељу, ихмь = им

ведро небо и сунашце жарко.

А кад било уочи недеље, неделiе = недеље

санак снила љуба војводина. i= ј

Кад је сјутра освануо данак, е = је

освануо у недјељу младу,

она каже војводи Јанку:

„Господине војвода Јанко, гсне = господине

ја сам ноћас добар санак снила:

у нашега сина Матијаша i= и

злаћен перчин до свилена паса. з = с

Ти поведи сина Матијаша

поведи га у бијела Будима бѣла (јат = ије)

гди господа учинише вијећу вѣћу (јат = ије)

нека слуша сине Матијаше.“

То је Јанко послушао љубу

он поведе сина Матијаша

поведе га у бијела Будима

гди господа учинише вијећу

и метоше круну позлаћену.

Скочила је лијепа позлаћена лијеба = лијепа

она пада на Јанкова сина.

То господи врло мучно бише

јер Матијаш нејаки бијаше. неѩкь = нејаки

Онда веле будимска господа:

„Давор јеси, војвода Јанко,

зао ти си научио занат

своју дјецу водиш међ господу.“ дѣтцу = дјецу ћ = ђ

И Јанкова сина затворише

затворише у кулу бијелу

пак бацају круну позлаћену

у висине до неба ведрога.

Вијала се и вијала круна

и до неба и до жарка сунца.

А када се натраг повратила,

онда пада на бијелу кулу

и сама се кула отворила.

Паде круна на Јанкова сина

на Јанкова сина Матијаша.

Кад видише господа будимска,

не могоше ништа учинити.

Ком бог даје, тому и господа

и њему је била краљевина

у Будиму граду бијелому.