ER 64

Мала се чета подигнула

мала је чета али огњевита e = je

није много већ триест ајдуках и = ј

испод Јајца, града бијелога изь пѡд = испод бѣлога (јат = ије)

пак пред четом нејма арамбаше

веће витез Грануловић Мато.

Лијепо је Мато браћу накитио лѣпо (јат = ије)

и лијепо се натраг обазрио

паке се Мато лијепо насмијао

паке Мато говорити пође: ћ = ђ

"Мили боже, лијепије јунаках!

Благо мајки која је родила i= ј

и сестрици која одржала.

Водићу браћу на сиње приморје, i= и

водићу их Сењу бијеломе.

Ако бог да и срећа јуначка, срѣћа (јат = е)

ако бог да те наш буде мејдан,

биће доста таина ајдуком." доина = таина

Пак јунаком говорити пође:

"Ах јунаци, драга браћо моја,

далеко је на сиње приморје

а мучно је прико Велебита - велевита = Велебита

честа гора а друмови тешки,

невешти смо путу калауза.

Већ јунаци, бог вас не убио,

да идемо Јовановој мајки ω = Јо

да иштемо јединца од мајке

нек нам буде чети арамбаша.

Јован је био на седам бојевах

а ми боја ни видили нисмо.

Вешт је Јован прико Велебита,

знаде Јован на сиње приморје

одвешће нас Сењу бијеломе." ѿвестиће = одвешће

Сви јунаци тому каил бише

послушаше свога арамбаше

Јовановој мајки отидоше.

Кад су дошли двору Јованову,

ал пред двором Јованова мајка.

Божију јој помоћ називаше ωи = јој

а мајка им лијепо говорила: ихмь = им

"Здрава да сте, драга децо моја." детца = децо

Мато с мајком руку уфатио

а јунаци душом поднијеше: поднѣше (јат = ије)

"Ах помајко, Јованова мајко,

дај нам, мајко, твог сина једина

нек нам буде чете арамбаша

нек нас води Сењу бијеломе.

Знаде Јово на сиње приморје

вешти Јован прико Велебита"

док узеше Јована од мајке.

Лијепо је мајка Јову накитила:

црвен калпак и бијело перје,

мор доламу, скерлетну јечерму.

Оправи га, оде пред четом. ωдде = оде

Јову мајка очима пратила б = п

како га јадна ни видети неће.

Оде чета Сењу бијеломе,

оде чета на сиње приморје

здраво је чета дошла до планине.

А кад су били прама Велебита,

кличе вила са врх Велебита

пак дозивље Дукића Јована: в'л = вљ

"Ао Јово, чети арамбаша,

до јако си мудро војевао мудо = мудро

и по бусија Турке разбијао,

а данас ћеш љуто погинути

на капији Сењу бијеломе.

Што ће твоја саморана мајка

и сестрица млада неудата

и твоја љуба скоро доведена?"

А кад чуо Дукићу Јоване,

ману пушком и десницом руком

ману Јово калпаком и перјем

хитрим оком на вилу погледа: хити = хитрим

"Мучи вило, грло ти зарасло! с = з

Не коби ни мене ни ајдука копни = коби

ни код двора саморане мајке

ни дјевојке сестре неудате дѣвоiке (јат = је)

ни моје љубе скоро доведене."

Пак оде чета Сењу бијелому.

Здраво чета Сењу бијелу дошла

и без ране и без мртве главе.

А кад су били проћу Сења града,

прва пушка пуче од Сењана

од барјака, од горње капије

од калпака и бијела перја

од образа Сењанин Ивана

на зло Јову мјесто погодио мѣсто (јат = је)

међу токе, у срце јуначко. д = т

А колико добар нишанџија, ч = џ

ниједне му токе не поквари

ал просјече скерлетну јечерму просѣче (јат = ије)

у јунаку срце покварио.

Када види Дукићу Јоване

лијевом се руком за срце узе лѣпом (=лијевом; јат = ије)

а десницом сабљи за балчаке 'ли = љи

пак потрча Сењу бијеломе.

Ал јунаку рана оладнила

сва се крвца од срца одлила

поведе се, црној земљи паде

прифати га Грануловић Мато. прѣфати (јат = и)

Кад видише остала дружина

да погибе чети арамбаша,

побјегоше стазом уз Велебит. побѣгоше (јат = је)

Тјерају их Сењани јунаци тѣраю (јат = је)

а остаде рањени Јоване.

Узима га Грануловић Мато

узима га на плећи јуначке

паке бежи стазом за дружином.

Кад Сењани близу састигоше,

спусти Јову на зелену траву

пак се загна с пушком међ Сењане

док Сењани натраг узбјегоше. узбѣгоше (јат = је)

Цикну Мато како змија љута

пак по танкој пушки погледао и = ј

пуче пушка као и лумбарда п = б

пуче пушка, пуста му остала

пак удари Јову барјактара

баш под калпак и бијело перје.

Мртав Јово црној земљи паде,

а Сењани Сењу побјегоше.

Онда се врати Грануловић Мато

пак уграби калпак и перје

и велики сењски алај барјак

пак се врати рањену Јовану

пак узе Јову за плећи јуначке

ал га Јован братимити пође:

"Богом брате, Грануловић Мато,

спусти ме, брацо, на зелену траву

не могу ти приболити ране. прѣболити (јат = и)

Веће брате, Грануловић Мато,

носи мене на врх Велебита

укопај ме, богом побратиме,

удари ми барјак чело главе."

То изрече паке пусти душу.

Проли сузе Грануловић Мато

пак га узе на плећи јуначке

однесе га на врх Велебита

и лијепо га укопао Мато:

чело глави барјак удари

пак отиде бијелу двору свому.

Лијепо га је дочекала мајка

а Јовина Јове ни видети неће.