ЕР 61

Ферман иде од града до града,

ферман дође граду Невесињу ћ = ђ

пред дворове бега Љубовића: прѣд (јат = е)

„Да си брже, Љубовићу беже,

да си брже под Сигет на војску. и = ј

Не остави Мују дете младо, дѣте (јат = е)

нек пред четом алај барјак носи.“ барi'ѩк = барјак

А кад чуо Мујо дете младо

да ће ићи под Сигет на војску,

да он моли своју стару мајку: i= ј

„Пази ми, мајко, моје мило злато,

пази, мајко, верну љубу моју, вѣрну (јат = е)

моју љубу а твоју снашицу, з = с ж = ш

да ја идем под Сигет на војску

да пред четом алај барјак носим.

Мени мило, моја стара мајко,

да ја идем под Сигет на војску

да пред четом алај барјак носим

и пред лепом китом Љубовића.“ лѣпом (јат = е)

А лепо је Љубовићу беже, е = је

лепо је чету сакупио

пак одоше под Сигет на војску.

Кад су били баш код Сарајева,

видле су <их> буле сарајевске п = б

пак се пењу горе на чардаке гн = њ

да гледају киту Љубовића.

Пак говоре буле сарајевске:

„Мили боже, на свему ти фала,

да лијепе ките Љубовића лѣпе (јат = ије због стиха)

и пред њима Љубовића бега! ни = њи

Још је љепши Љубовићу Мујо

јер пред четом алај барјак носи

благо мајки која га роди<ла>

и сестрици која одржала.

Да ми може врло како бити,

ја би га натраг повратила

и довела к себи у чардака

под њег би стерала свако цвеће, цвѣће (јат = е због стиха)

а под главу киту каранфила:

нека бумбул поје чело главе,

нека буди Љубовића Мују,

нека буди и мене и њега,

нек нас буд да се милујемо

у поноћи како и у подне

гдино многе очи не гледају.“

Али Мујо ништа и не мари.

Оде чета под Сигет на војску,

здраво чета белу граду дошла.

А кад војска белу граду дошла,

силна војска цара господина, цр'е = цара

и кад дође кита Љубовића

и пред четом Љубовићу беже

и барјактар Љубовићу Мујо,

телал викну по војсци царевој: д = т

„Није ли мајка родила јунака

јал сестрица браца одржала,

који се попне на бијелу кулу (јат = ије због стиха)

да удари алај зелен барјак

дао би царе три товара блага.“

Дође ферман бегу Љубовићу:

„Господине, Љубовићу беже,

камо твоја кита Љубовића?

Није л' ти мајка родила јунака

јал сестрица браца одржала

који се попне на кулу бијелу

да удари алај зелен барјак?“

Сви јунаци ником поникоше,

не пониче Љубовићу Мујо

већ говори Љубовићу Мујо:

„А мој бабо, Љубовићу беже,

дај ми, бабо, тестир и благослов

да ја идем на кулу бијелу

да ударим алај зелен барјак.

Хоћу ићи, мој рођени бабо,

хоћу ићи ако ћу не доћи

те ако ћу онде погинути.

Ја за моју и не хајем главу

и за тебе, бабо, и не хајем

а за моју и не хајем мајку

а за моју и не хајем љубу

ако сам се скоро оженио,

није ми жао моје миле драге

већ ми је жао ките Љубовића

под калпак<ом> и бијелим перјем,

под скерлетом и светлим оружјем.“ свѣт'лим (јат = е због стиха)

Ал му баба говорити пође:

„Иди, синко, Љубовићу кита,

иди, синко, на бијелу кулу

те удари алај зелен барјак.“

А кад чуо Љубовићу Мујо,

он се попе на бијелу кулу

те удари алај зелен барјак.

Кад је био на првом пенџеру, ч = џ

пуче пушка из бијеле куле

те удари Љубовића Мују

пребила му сву десницу руку. прѣбила (јат = е)

А кад је био на другом пенџеру,

пуче пушка из бијеле куле

те удари Љубовића Мују,

пребила му ногу и колено.

А кад је био на трећем пенџеру,

пуче пушка из бијеле куле

те удари Љубовића Мују

пребила му <и> калпак и перје.

Кад се попе на бијелу кулу

те удари алај зелен барјак,

пуче пушка из бијеле куле

те удари Љубовића Мују

баш под калпак и бијело перје

међу очи у чело јуначко,

мртав Мујо полети низ куле.

Дочека га кита Љубовића,

дочекаше га на бијеле руке

однесоше старој милој мајки. ѿнѣсоше (јат = е)

Мртва га дочекала мајка

лијепо га и дочекала љуба

и љуба га с мајком ожалила

и лијепо га мајка укопала.