ЕР 58

Књигу пише царе господине ни = њи ц' = ца

те је шаље паши Али-паши:

„Да си брже, пашо Али-пашо, башо = пашо

да си брже под Будим на војску и = ј

и поведи сина Усеина.“

А кад чуо сине Усеине

да ће ићи под Будим на војску,

да он моли своју стару мајку: онь = он

„А бога ти, моја стара мајко, i= ј

моли мајко мојега бабајка

да не идем под Будим на војску.“

Ал му вели мила стара мајка:

„Иди, сине, под Будим на војску

иди синко ако ћеш не доћи

нек у тебе твоје срце пукне, срдце

и у теби и у твојој драгој.“ тебѣ ( јат = и) иои = јој

А кад чуо сине Усеине,

он узја<ха> добра коња свога узиѩ = узјаха

пак отиде под Будим на војску. ѿиде

Далеко га угледала драга,

угледала драга са чердака.

Ману драга срмајли марамом: ср'маiлим = срмајли

„Нај ти, драги, срмајли мараму

чим ћеш љути знојак отирати сноѩкь ѿерати = знојак отирати

када дођеш под Будим у војску.“ ћ = ђ

Далеко се Усо повратио з = с

паке дође драгој до чердака,

паке свеза ђогу коња свога ћоку = ђогу

те одшета горе на чердаке

паке драгој говорити пође:

„Збогом остај, драга душо моја, с = з

јал ти доћи јал ти и не доћи, ѩль = јал

пре не доћи него доћи, душо.“

Ал му драга говорити пође:

„Иди, драги, и опет ми дођи.

Ако ми те љута рана нађе, люта

преболи је, умрети ми немој ум'рѣти (јат = е)

својој драгој опет натраг дођи,

своју драгу и опет обљуби.“ ѡблюби
Али момче говорити пође: у = о

„Бог убио моју стару мајку

која, душо, тебе мени не да

већ ме посла под Будим на војску

ја ћу, душо, онди погинути.“

Ал му драга говорити пође:

„Момче, душо, бог те не убио

а бог убио твоју милу мајку

која тебе са мном раставила

те те посла под Будим на војску.“

Три пут соко пољубио драгу

пак узја<ха> добра коња свога.

Када војска сва под Будим пође,

сваки вели : „збогом остај мајко“

ал не вели Усеине сине.

Усеину врло жао било биѡ = било

далеко се натраг повратио

паке вели: „збогом остај, мајко“

паке мајку у руку пољуби.

Ал му вели мила стара мајка:

„Иди синко, пођи у добри час!

Иди, синко, ако ћеш не доћи

нек у теби твоје срце пукне тебѣ = теби (јат = и)

и у теби, и у твојој драгој.“
А кад чуо сине Усеине,

да он коњу говорити пође:

„Ао дорате, мој по богу брате,

могу ли се у те поуздати

да ја стигнем под Будима војску?“
Али дорат ништа и не хаје,

ногом копа и ушима стриже

пак отиде под Будим на војску

код Будима војску састигао.

Кад је био под Будим на војску,

пуче пушка <а> с њом <и> лубарда – п = б (можда: а за њом лубарда?)

мили боже, удари ли кога? ударила = удари ли

Богме удари сина Усеина

мртав Усо црној земљи паде, зем'ли

мртав паде паке говораше:

„Ах јунаци, драга браћо моја,

уфатите дору коња мога

да не вришти по војсци царевој

да не ломи седла сребрнога

да не кида позлаћена уста.“ т = д
Јунаци су за бога примали i= и

дору су му коња уфатили

доведоше сину Усеину.

Пак Усеин тихо проговара:

„Ао јунаци, драга браћо моја,

водите ми дору коња мога

и метните моју бритку сабљу прiт'ку

о седлу добра коња мога

и мој калпак и бијело перје бѣло (јат = ије)

пак пошљите мојој старој мајки пош'лѥте

нека види моја стара мајка

куд је свога сина оправила, е = је

оправила под Будим на војску.

Отишао, пак није дошао.“