ЕР 50

Службу служи Милош Ориђанин ћ = ђ

службу служи у војводе Јанка i= ј

служио га за девет година

ни сна има, ни хака узима.

Њему вели војвода Јанко: нѣму (јат = је?)

„Тако ти бога, Милош<у> Ориђанин<е>, такь = тако

у мене служиш девет годиница нь = не

нит сна имаш, ни хака узимаш.“ i= и

Њему вели Ориђанин Милош:

„Ја не служим, господине Јанко,

ја не служим што ја неимам блага -

имам блага веће нег у тебе, гь = г

имам коња бољих него твоји, болiих = бољих

имам дворе лепше него твоји, лѣп'ше (јат = е? је?)

имам слуга веће нег у тебе –

веће служим ти заради Јане,

рад Јане, лепе сестре твоје.“

Њему вели војвода Јанко:

„Ех Милоше, млади Ориђанин,

не би ти дао ни робиње моје

а камо ли Јану сестру моју.“

Расрди се Ориђанин Милош з = с

удри купом у господски астал

пак огрте зелену доламу д = т

пак ишета прид беле дворове

и сусрете Кумрију робињу. сусрѣте (јат = е)

Сестрими ју и даде јој благо: ωи = јој

„Богом сестро, Кумри<јо> робињо,

пусти мене к Јани, лепој Јани.“

Скочила је Кумрија робиња

отворила девет ћилитова

и десету браву дубровничку п = б

упусти га Јани у чардаке

али Јана беше вечерала, бѣше (јат = е? је?)

вечерала паке и заспала.

Удари ју Милош Ориђанин оу = у

удари је руком по образу.

Лепа се Јана тргла иза санка: тер'к'ла = тргла

„Бог т' убио, Кумријо робињо,

што ме младу будиш иза санка.“

Ал говори Милош Ориђанин:

„Не припад' се Јано, душо моја,

ово није рука Кумријина і'и = ији

већ <је> ово рука Милошева.“

Леже Милош Јани у душеку

љубили се ноћи до поноћи.

Када беше ноћи у поноћи,

отиде Милош коњма на чаире н' = њ

те он леже у зелену траву

покрио се зеленом доламом

а по очију таненом марамом.

Скочи сунце на ручано доба,

све су слуге по двору устале

не устаје Ориђанин Милош.

К њему долази војвода Јанко:

„Устан гори, Ориђанин Милош.“

Ал говори Ориђанин Милош:

„Окан' ме се, војвода Јанко,

ево сам ти јунак врло болан

како ми је до поноћи било,

да је мени тако од поноћи

до сад би ти мртав лежао.“

Онда маши се војвода Јанко ж = ш

маши се себи у џепове ч = џ

те извади дванаист дуката

те дукате Милошу дава:

„Ево теби дванаист дукатах

те ти купи големе понуде.“ т = д

Ал говори Милош Ориђанин:

„У мен има пуста доста блага

ал не могу ни јести ни пити.“

Затим прошло пуно шест месеци, с = з

ал поручи Јана из кавеза:

„О Милоше, драга душо моја,

чини, душо, што ћеш учинити

живо ми је чедо под појасом.“

„Гризи, душо, траву чемерику

е да би се чедо отровало.“

Ал говори Јана из кавеза:

„О Милоше, драга душо моја,

куд сам роду образ поцрнила,

туд да мећем душу у пакао.

Кради, душо, два велика коња

да бегамо белу двору твоме.“ бѣгамо (јат = е)

Скочио је Ориђанин Милош

те украде два велика коња

побегоше белу двору Ориду.

Кад ујутру бео дан свануо,

све су слуге устале по двору,

али неима Милош<а> Ориђанин<а>.

У двору се нитко не досећа

досети се љуба Јанкулова досѣтисе (јат = е? је?)

те говори војводи Јанку:

„Господине, војвода Јанко,

све су слуге устале по двору,

али неима Ориђанин<а> Милош<а>

и лепе Јане у кавезу.“

Онда скочи војвода Јанко

пак дозива слугу Михаила:

„Хе Михаиле, верна слуго моја, вѣрна (јат = е? је?)

оседлај до два добра коња

једнога мени а другога теби

да идемо терати Милоша тѣрати (јат = е? је?)

оде Милош и одведе Јану.“ ωдд = од

Оседлао слуга Михаиле

оседлао два најбоља коња

и одоше терати Милоша.

Отидоше прико равна поља д = т

близу били стигнули Милоша.

Осврте се Јана лепа Јана:

„Што ћеш јако, Ориђанин Милош,

ево Јанка, мила браца мога,

и ш њиме га слуга Михаиле.“

Ал говори Милош Ориђанин:

„Не бој ми се Јано, драга душо,

какву имам пушку код себека, себѣга (јат = е)

где погледи<м>, ту ће ударити

где удари, неће преболити.“ прѣболити (јат = е? и ?)

Ал говори војвода Јанко:

„Ех бога ти, слуго Михаило,

хоћу ли сад стрељати Милоша?“ стрѣлѩти (јат = е)

Ал говори слуга Михаила:

„А бога ти, господине Јанко,

не стрељај Ориђанин Милоша

поклони му Јану сестру твоју

Јана је њему суђеница.“

Онда су се лепо састанули: сь = са

Јанко њему поклонио Јану,

а он Јанку танку пушку своју.

Онде су се лепо целивали

јоште су се лепо опростили.

Милош оде бијелу Ориду, бѣлу (јат = ије за потребе стиха)

а Јанко бијелу двору своме.