0001 [Н]иче струк босиљка испод калопера,
0002 жени мајка Павла лепом Катерином.
0003 Кату испросише, Павла глава боли;
0004 Кату прстенују, Павле се разболи;
0005 Кату доведоше, Павле логом лежи.
0006 Павле лепој Кати потихо говори:
0007 „Като, лепа Като, када ти ја умрем,
0008 кад понесу мене у вечне домове,
0009 у вечне домове, у златне столове,
0010 пусти, Като, русу косу до појаса,
0011 од бађела ресе до зелене траве.
0012 Тко год Кату види, свак ће те жалити
0013 те ће теби рећи, нуто јадне Кате –
0014 синоћ Павловица, јутрос удовица.“
0015 То изусти Павле пак душицу пусти.
0016 Лепо лепа Ката Павла послушала:
0017 пустила је русу косу до појаса,
0018 од бађела ресе до зелене траве.
0019 Тко год Кату види, сваки Кати вели:
0020 „Нуто лепе Кате, синоћ Павловица,
0021 синоћ Павловица, јутрос удовица.“
0022 Да лепо ти лепа Ката Павла жали.

Интервенције:
п = б (босиљка)
изь пѡд = испод
i= ј (мајка)
лѣпом, лѣпа (јат = е)
з = с (испросише)
у = а (Павла: датив у акузатив)
оу = у (умрем)
вѣчне (јат = е)
ћ = ђ (бађела)
изь усти = изусти
е = је

Коментар:
Лирско-епска песма, балада. Младожења умире на дан свадбе. Невеста удовица тугује.
Варијанте: ЕР, 53, 204; Вук СНП III, 77, 86;
Прештампано: Крњевић 1978: 67
Литература: Латковић 1975: 255; Krnjević 1986: 141