0001 Два прибига горицу прибгоше
0002 влашки јунак с Туркињом дивојком
0003 побигоше у гору зелену.
0004 Кад су били насрид црне горе,
0005 разболи се Туркиња дивојка
0006 ни код села, ни код воде ладне,
0007 већ у гори под јелом зеленом.
0008 Забрину се Туркиња дивојка,
0009 а јошт горе влашко момче младо:
0010 „Давор боже, мили г[о]с[поди]не,
0011 што ћу сада учинити, јунак,
0012 што ћу с коња, да што ћу с иевојке?
0013 Не имам коњу ни зоби ни сина,
0014 а дивојки никакве понуде.“
0015 А кад види Туркиња дивојка
0016 да се брине младо влашко момче,
0017 вели њему Туркиња дивојка:
0018 „Не брини се, драга душо моја,
0019 ја нисам се поболила бољком
0020 већ те кушам јесам ли ти драга.“
0021 Онда вели влашки добар јунак:
0022 „До сада си ми врло драга била,
0023 а од селе како змија љута.“

Интервенције:
i= и (прибига)
прiбѣгоше (јат = и)
н = њ (Туркињом)
дѣвоiком (јат = и)
насрѣд (јат = и)
е = је
горѥ = горе
у = о (момче)
гсне = господине
з = с (с коња)
сѣна (јат = и)
т = д (понуде)
л' = љ (бољком)
ѿ = од
с = з (змија)

Коментар:
Лирско-епска песма, романса. Искушавање љубави. Туркиња и Влах беже, девојка куша љубав момка претварајући се да је болесна, али кад му то призна, он је замрзи.
Варијанте: Zovko, 61; Геземан 1925: 337