0001 Све су бези по Ерцеговини.
0002 Што су бега до Узумовића,
0003 све му ходи робље у скерлету
0004 међу њима момче Николића,
0005 младо момче, али нетурчено.
0006 На њему је све свила зелена,
0007 све зелена свила и кадифа
0008 ш њим се фата лјепа ашик врже.
0009 Говорила Фатима дјевојка:
0010 "О Никола, драга душо моја,
0011 кради, душо, коња браца мога
0012 једна вранца, а друга зеленка
0013 и ти кради благо браца мога,
0014 браца мога, гроше и дукате
0015 бјеле гроше и жуте дукате
0016 а ја ћу красти кључ од матере
0017 пак ћу красти бјело руо своје
0018 да бежимо прико турске земље,
0019 прико турске у каурску земљу."
0020 То Никола тешко дочекао;
0021 сунце зађе, мрак на земљу паде,
0022 оде Нико доле у подруме
0023 те изведе два коња најбоља
0024 себи једна, дјевојки другога,
0025 једна вранца, а друга зеленка,
0026 а дјевојка кључе од матере
0027 те отвара шарене сандуке
0028 те узима своје рухо бјело.
0029 Онда добре коње узјахаше
0030 однесоше и благо и злато,
0031 побјегоше прико турске земље.
0032 Здраво пришли турску земљу равну
0033 и жарко је сунце огријало,
0034 ал['] дјевојка путу ненаучна
0035 те дјевојки жеђа додијала
0036 пак говори Фатима дјевојка:
0037 "О Никола, моја драга душо,
0038 не знаш гдегод студене водице?
0039 Ево мени додијала жеђа,
0040 ја ћу теби од жеђе умрети."
0041 Онда вели Нико, момче младо:
0042 "Давор Фато, моје драго злато,
0043 прид нам['] близу студена водица
0044 бојмо се твога браца Мустафе."
0045 Мало они пошли у напридак
0046 а нашли су студене водице
0047 паке бјело лице умиваше
0048 и онди се мало поиграше.
0049 Љубише се и два и три пута
0050 а у игри онди и заспаше
0051 и у тому је подне затекло.
0052 Кад се прену Узумовић Мујо,
0053 он се шеће доле у подруме
0054 ал['] му није коњах најбољих
0055 једног вранца, а другог зеленка.
0056 Пак се шеће горе у чардаке
0057 али није Фате у чардаку.
0058 Онда скочи канда се помами
0059 и узима бритку сабљу своју
0060 и ујаше добра коња свога
0061 добра коња и неоседлана,
0062 исто распас, у кошуљи танкој
0063 и Николу брзо састигао.
0064 Кад састига код воде студене,
0065 ал['] Никола заспао код воде
0066 и код њега Фатима дјевојка
0067 заспала је Николи на руке.
0068 Онда тргне своју бритку сабљу
0069 и Николе главу одсјекао.
0070 Кад се прену Фатима дјевојка
0071 онда вели Фата дјевојчица:
0072 "О мој братац, да те б[о]г убије,
0073 јер погуби Нику, злато моје!"
0074 Онда вели бег Узумовићу:
0075 "Давор Фато, тебе бог не знао,
0076 јере мени ниси казивала
0077 да је теби Нико ашикчија!
0078 Ја би Нику потурчио лјепо
0079 и с тобом би Нику оженио."
0080 Пак узе вранца, узе зеленка
0081 и узима благо небројено,
0082 небројене гроше и дукате,
0083 пак отиде двору бијелому.

Интервенције:
да = до
роб'лѥ = робље
ћ = ђ (међу)
нима = њима
мум'че = момче
не тур'чино = нетурчено
е = је
лѣпа (јат = је)
вер'же = врже
дѣвоіка (јат = је)
братца = браца
бѣле (јат = је)
ѿ = од
г = к (каурску)
ж = ш (тешко)
с = з (зађе)
мразь = мрак?
ѿде = оде
ѿнѣсоше (јат = е)
побѣгоше (ја = је)
ка = кад
б = п (прену)
чердаке = чардаке
фато = Фата
ашик'ші'ѩ = ашикчија

Коментар:
Епска песма – епско-лирска песма, балада. Женидба отмицом, на девојачку иницијативу. Застану када девојка ожедни и после љубавне игре заспу. Потера погуби младожењу-отмичара.
Варијанте: Богишић, 18; Вук, СНП II, 94; Вук, СНП III, 21; Вук, СНП VI, 78; Милутиновић, 169; Krstić 1984: L 6, 2 – Devojka kaže junaku u tamnici da će ga izbaviti, ako se oženi njom. Pokupe blago i konje i uteknu: 265.
Литература: Schmaus 1953: 234; Krnjević 1980: 242;