0001 Вијала се бела лоза винова
0002 око бела, око града Будима.
0003 То не била бела лоза винова,
0004 то су били два млада и мила.
0005 Они су се у невреме састали,
0006 а сада се у времену растају.
0007 Једно другом у растанку говори:
0008 „Остај с богом, моја ружо румена,
0009 појди с богом, мој невољен соколе.
0010 Прид тобом је једно поље чигрина,
0011 иза поља једна гора зелена
0012 и у гори бунар вода студена,
0013 у бунару једна груда снежана
0014 узми груду те ју метни у недра –
0015 како копни она груда у недра,
0016 онако копни моје срце за тобом.“

Интервенције:
бѣла (јат = е)
бѣла (јат = е)
било = била
оу = у
неврѣме (јат = е)
разстаю = растају
е = је
з = с (растанку)
и = ј (моја)
п = б (бунар)
и = ј (једна)
крута = груда
смѣшана (јат = е?)
нѣдра (јат = е)
е = и (копни)
к = г (груда)
срдце = срце
коп'не = копни

Напомене:
ст. 13: код Геземана стоји: смешана; има смисла само ако је грудва од снега, тј. снежна (снежана, због стиха).

Коментар:
Љубавна лирска песма. Жалост због растанка.
Варијанте: Вук, СНП I, 554, 555; Matica II, 169; Kuhač I, 68, 233; Геземан 1925: 336; Недић 1965: 400
Прештампано: Пантић 1964: 177; Пантић 2002: 193; Карановић 1996: 174
Литература: Krnjević 1986: 157- 163