Јакшићи

Јакшићи

0001    Мили боже чуда преко чуда!
0002    Али грми, ал’ се земља хори,
0003    ал’ пуцају на мору лубарде?
0004    Нити грми, нит’ се земља хори,
0005    него брате, ударише Турци,
0006    поробише Стојна Биограда,
0007    до Небојше до Јакшића куле,
0008    и Јакшића кулу похараше,
0009    још је, брате, огњем сажегоше,
0010    старицу му мајку потурише,
0011    Анђелију сестру заробише,
0012    Уфати је ага Хасан-ага,
0013    Па је баци за се на ђогата,
0014    Ш њоме бјежи у гору зелену.
0015    А кад умор коњу додијао,
0016    Сјаха Турчин у гори зеленој,
0017    Пушта коња на роснату траву,
0018    Трудно Туре заспало у трави,
0019    А код њега лијепа ђевојка
0020    Љуто цвили и сузе прољева.
0021    Ал’ се друмом јунак запођеде,
0022    Добар јунак на коњу витезу,
0023    Гледа њега на дурбин ђевојка;
0024    А то, брате није јунак добар,
0025    Но дијете од десет годинах,
0026    Гологлаво на босу коњицу,
0027    Те га ћера боса по камену,
0028    Још је коња ликом зауздао,
0029    Крај ђевојке близу нагодио,
0030    Па ђевојци божју помоћ дава:
0031    "Божја помоћ, млада госпојице!"
0032    А ђевојка рода госпоскога,
0033    Испред њега на ноге скочила:
0034    "Здраво било, лудо и нејако!
0035    Ја нијесам млада госпојица,
0036    Него јадна турска робињица;
0037    Него, лудо, ако бога знадеш,
0038    Кажи ми се ко си и окле си?
0039    Што ли гониш боса по камену,
0040    Што л’ си ликом коња зауздало,
0041    Што л’ гологлав идеш без капице?"
0042    Било лудо, ма говори мудро:
0043    "Кад ме питаш казаћу ти право,
0044    ја сам оздо баш од Биограда,
0045    Биоград нам поробише Турци,
0046    Што би мушка под мач оборише,
0047    Што би женска Турци заробише,
0048    Још Биоград огњем изгорјеше,
0049    А ја једва жив изнесо’ главу,
0050    Пак ја бјежим стојном Дубровнику."
0051    Кад то чула лијепа ђевојка:
0052    "Богом брате, лудо и нејако,
0053    сјаши коња нек ти отпочине
0054    док ти једну ситну књигу дадем,
0055    тамо су ми два брата рођена,
0056    била су ми браћа у Млецима,
0057    скоро ми је од њих књига дошла,
0058    да су дошли стојну Дубровнику."
0059    Лудо бјеше, за бога хајаше,
0060    Сјаха с коња, пушта га на траву,
0061    Док ђевојка ситну књигу пише.
0062    А да видиш велике жалости:
0063    Књиге није, а дивита није
0064    Чим ће млада књигу написати.
0065    Кад се једна на невољи нађе
0066    Бијело је нагрдила лице,
0067    Из образа крви уфатила,
0068    Из њедара јаглук извадила,
0069    Крвцом књигу по јаглуку пише.
0070    Мили боже и више жалости!
0071    Сави књигу, печат ударила,
0072    Па је дава побратиму луду
0073    И уза њу два дуката жута:
0074    "Нај то теби, нејак побратиме!
0075    Пред тобом ћеш Сарајево наћи,
0076    Купи капу, а поткуј коњица."
0077    Ал’ дијете бесједи ђевојци:
0078    "О бога ти, моја посестримо,
0079    како ћу ти познат браћу твоју?"
0080    "Лахко", рече, "драги побратиме,
0081    оба су ми брата једнолика,
0082    а на њима једно одијело,
0083    а оба им коња доратаста,
0084    гриве су им увијате златом,
0085    седамдесет и три плетенице,
0086    што је њима сестра увијала
0087    кад је ш њима коње подизала,
0088    куд гођ иду, ниђе с’ не растају,
0089    коње јашу добре упоредо,
0090    коњ’ма им се гриве мијешају,
0091    он удара један у другога,
0092    Јакшић Митре и Јакшић Шћепане."
0093    Оде диј’те, Дубровнику сиђе,
0094    Како сиђе два Јакшића нађе,
0095    Даде књигу Јакшићу Шћепшану:
0096    Књигу чита и сузе прољева,
0097    А пита га брате Димитрије:
0098    "Оклен књига, огњем изгорјела?
0099    Јели, брате, књига од мејдана,
0100    Од каквога голема јунака?"
0101    "Камо срећа да је од мејдана,
0102    нег’ од нашег двора бијелога,
0103    дворе су нам изгорјели Турци,
0104    понијели благо свеколико,
0105    милу су нам сестру заробили,
0106    а старицу мајку потурили,
0107    јадан брате за нашег живота!
0108    Боље, брате, да нијесмо живи!"
0109    Ал’ му вели брате Димитрије.
0110    "Па што ћемо сада од живота?"
0111    Вели Шћепо: "Добро ако бог да!
0112    Ет’ имамо јоште доста блага,
0113    ’ајде, брате, биј’лу Биограду,
0114    гради дворе, разговарај мајку,
0115    а ја идем у земљу Турћију
0116    тражит нашу сестру Анђелију,
0117    ол’ је наћи, ол’ никад не доћи."
0118    Митар му је братац говорио:
0119    "Немој, брате, врло добро моје,
0120    нег’ ти хајде к Биограду биј’лу,
0121    школу, брате, нијеси учио,
0122    те ти, брате, језик не умијеш,
0123    а ја знадем дванаест језиках."
0124    Лахко су се браћа погодила,
0125    И ту су се упут опростила,
0126    Први пут се оба растанула:
0127    Оде Шћепан биј’лу Биограду,
0128    Митар оде у земљу Турћију.
0129    Тражи сестру за девет годинах,
0130    Никако је ниђе не нашао;
0131    Но да видиш јуначке невоље -
0132    Нестало му за хашлука блага,
0133    Те је Митар оголио љуто,
0134    А добар му дорат обосио
0135    Те га зашто потковати нејма,
0136    Но га боса гони по камењу.
0137    У далеку земљу запануо,
0138    Преко мора у земљу Арапску,
0139    Туђа земља, сам не зна ни пута,
0140    А нејмаде драга пријатеља
0141    Који би га на конак примио.
0142    Боже мили озбиљске невоље!
0143    Мисли јунак што ће од живота,
0144    Нег’ у себи добро бога моли,
0145    Намјера га тако нанијела
0146    На студено зелено језеро,
0147    На језеру тридесет ђевојаках,
0148    Мију лице а бијеле платно;
0149    Њима Митар турски селам дава,
0150    Ђевојке му лијеп одазваше:
0151    "Алећ селам, царев сехратлија!"
0152    Ал’ им Митар бесједи овако:
0153    "О ђевојке, добре среће биле,
0154    додајте ми да с’ напијем воде,
0155    злоћуд ми је дорат од мејдана,
0156    кад с’ узјаше сјахати се не да,
0157    кад се сјаше не да с’ узјахати."
0158    Ма ђевојке Митру бесиђаху:
0159    "О бога ни, царев сехратлија!
0160    Грехота је тебе преварити,
0161    Некакав си ставан и прикладан
0162    Како да си рода госпоскога;
0163    Ова вода није за јунаке,
0164    Него трује коње и јунаке,
0165    Грехота је тебе отровати,
0166    Него хајде понапријед мало
0167    До нашега града бијелога,
0168    Јефтино је ракија и вино,
0169    Три су оке а за пару вина,
0170    А ракије по динарић ока,
0171    Ту је добро коњу и јунаку."
0172    Ал’ је њима Митар бесједио:
0173    "Ој бога ми, лијепе ђевојке!
0174    Ја сам јунак из далека путник,
0175    Нестало ми за хашлука блага,
0176    Нејмам зашто ни потковат дора,
0177    А некмоли д с’ напијем вина."
0178    Но да видиш среће у јунака,
0179    Овако му бесједе ђевојке:
0180    Ајде, брате, нашем граду биј’лу,
0181    Има у нас у граду госпоја
0182    Која чини млоге задужбине,
0183    Мукте поји коње и јунаке,
0184    Мукте пију, ништа не плаћају,
0185    Но за здравље браћи намјењује;
0186    Каже има на свом вилајету,
0187    Она има два рођена брата:
0188    Јакшић Митра и Јакшић Шћепана.
0189    Кад Биоград Турци поробише
0190    Њу зароби ага Хасан-ага,
0191    И узе је себи за љубовцу."
0192    А кад чуо Јакшић Димитрије,
0193    У јунаку срце поиграло,
0194    Богом сестри лијепе ђевојке;
0195    "Град је велик, а кућа је млого,
0196    откуд ћу му погодити дворе?"
0197    "Лахко", реку, "драги побратиме!
0198    У граду су највиши дворови,
0199    А на дворим’ од злата јабука,
0200    И на вратим’ двије халке златне,
0201    Владаоц је од све наше земље."
0202    Кад то чуо Јакшић Димитрије
0203    Ћера пољем коња испод града,
0204    Од радости пјева иза гласа,
0205    Чула њега из двора сестрица,
0206    Позна брата по грлу јуначком,
0207    Пак је брже дурбин дофатила,
0208    Позна брата и под њим дората
0209    И дорату гриву избројила,
0210    Седамдесет и три плетенице,
0211    Што је њему златом увијала
0212    Кад је браћи коње подизала;
0213    Боса трчи кули низ скалине.
0214    Кад истрча низ мермер авлију,
0215    У то доба Митар у авлију.
0216    Кад је сестра брата угледала
0217    Објеси се брату око грла:
0218    "Благо мени, Митре добро моје!"
0219    Он је руком од себ’ отурује:
0220    "Ход’ отоле, турска було млада,
0221    ђе си, бона, Митра угледала?
0222    Ја нијесам Јакшић Димитрије,
0223    Него сам ја царева делија!"
0224    Али му је Анђа бесједила:
0225    Не бој ми се, брате добро моје,
0226    Још сам, брате, права вјера спрска!"
0227    А кад ју је Митре разумио,
0228    Руке шире у лице се љубе,
0229    Вели Митар: "Дај ми, сестро, пива,
0230    Богме сам ти и гладан и жедан,
0231    А сувише трудан и уморан."
0232    Него брату сестра бесједила:
0233    "Ође, брате, није за те пива,
0234    Отиш’о је ага у планину
0235    Лов ловити с три хиљаде војске,
0236    Дошли су му хрти и огари,
0237    Сад ће ага из планине доћи.
0238    Знаш ли, брате, врло добро моје,
0239    Када тебе у двору застане,
0240    Није никад вјере у Турчина;
0241    Него хајде у пјану механу,
0242    Напиј с’ вина и поткуј дорина
0243    И не штеди вино од дорина,
0244    За што га је сестра научила
0245    Кријућ’ појит вином и ракијом,
0246    Ваљаће нам коњиц у потреби".
0247    А када је Митар саслушао
0248    Сестрици је тако бесједио:
0249    "Нејмам, секо, паре ни динара,
0250    ни мојега чим потковат дора,
0251    а некмоли да с’ напијем вина."
0252    То кад чула млада Анђелија
0253    Улеће се у бијеле дворе,
0254    Насула му пуне шпаге блага;
0255    Оде Митар у пјану механу.
0256    Истом Митар дође у Механу,
0257    Ал’ ето ти аге из планине,
0258    А кад га је Анђа угледала,
0259    Нутодера Српкиње хитлене,
0260    Која бјеше од рода јуначка,
0261    Улећела у бијеле дворе,
0262    Своју русу косу одрезала,
0263    А бијело лице нагрдила
0264    И ођело са себе скинула,
0265    Па обукла старе подерине,
0266    Срете агу у мермер авлију
0267    Све плачући и сузе ронећи;
0268    А када је ага угледао,
0269    Много му се јадно учинило
0270    Јер је Анђу добро миловао:
0271    "Што је, Анђо, ако бога знадеш,
0272    љто си ми се тако изгрдила?
0273    Да је бог д’о и сви божји свеци,
0274    Да је наша земља поробљена
0275    Да с’ каури сву је опалили,
0276    Не би мени више јада било,
0277    Нег’ што си се тако нагрдила."
0278    Али му је Анђа бесједила;
0279    "Данас ми је једна књига дошла,
0280    оба су ми брата погинула,
0281    сиње их је море утопило,
0282    сад сам тужна сестра брез заклетве,
0283    бог зна хоћу л’ останути жива,
0284    а за браћом, жестоком жалости."
0285    У том Анђа агу преварила.
0286    Па да видиш аге Хасан-аге,
0287    Турчин бјеше ал’ добро збораше:
0288    "Муч’ не бој се, моја драга љубо,
0289    ти их с плачом подићи не мореш,
0290    ни за душу то им не ваљаде;
0291    ет’ у мене благо небројено
0292    те ти браћи гради задужбине -
0293    ладне чесме и дуге путове,
0294    а и ваше по закону цркве,
0295    то ће њима ваљати за душу".
0296    Тијем ага разговори љуби,
0297    Па уљегли у бијеле дворе
0298    А скочи се млада Анђелија,
0299    Приправи му господску вечеру,
0300    Што у двору најбоље имала,
0301    А навали вино и ракију
0302    И у пиће биље свакојако,
0303    Да с’ успава за девет данака.
0304    Трудан ага леже у постељу,
0305    Заспао је к’о и не би шћео,
0306    Ал’ не спава млада Анђелија
0307    Већ насула двоје хегбе блага,
0308    Што два коња носити могаху,
0309    Све млечића златнога цекина,
0310    На се метну мушко одијело
0311    И оружје што има најбоље,
0312    Пак отиде коњ’ма у подруме,
0313    Тер извади из подрума ђога,
0314    Што га бјеше ага куповао
0315    Преко мора у Анадолију
0316    Од Турака за осмак дуката (варићак),
0317    Ођеде га што најбоље могла,
0318    А добави Митра из механе,
0319    Пак отоле с братом побјегнула.
0320    Три конака за ноћ учинише,
0321    А кад свану и огрија сунце,
0322    Ал’ се Митар тешко препануо,
0323    У незнану земљу запануо,
0324    У незнану па не знаде пута,
0325    Нит’ имаде драга пријатеља
0326    Који би га на конак примио,
0327    Него брата сестра разговара:
0328    "Та не бој се, врло добро моје!
0329    Бог ће нама помоћ’ ако бог да."
0330    У ријечи коју бесјеђаху,
0331    Ал’ ето ти спријед Арапина,
0332    Још се грђе Митар препануо,
0333    Мњадијаше да су га претекли,
0334    Па дорату притеже дизгине,
0335    А нагони калпак на обрве,
0336    За бритку се сабљу прифаташе,
0337    Бијелијем пошкрипива зубом,
0338    У Арапа мрко погледује,
0339    Шћаше њему да одвали главу,
0340    Ма га моли сестра Анђелија:
0341    "Немој, брате, ако бога знадеш,
0342    да ако је издалека путник,
0343    Па на двору има кога свога,
0344    Ја ли сестру, ја ли стару мајку,
0345    Бога моле да им здраво дође."
0346    Нешће Митар сестрину порећи,
0347    Ал’ га Митар све мрко погледа
0348    Јер се боји какве пријеваре,
0349    Преко срца турски селам дава:
0350    "Селам але, црни Арапине!"
0351    Ал’ му Арап складно одговара:
0352    "ја нијесам рода арапскога,
0353    нег’ сам, брате, рода србаљскога,
0354    од Србина родом и племеном,
0355    пак сам своје лице изгубио
0356    од велике туге и жалости
0357    и од даљна и другога пута.
0358    Имадијах брата и сестрицу
0359    Кад Београд Турци сажегоше,
0360    Наше дворе б’јеле изгорјеше,
0361    Анђелију сестру заробише,
0362    А старицу мајку потуруше,
0363    Нама хабер у Дубровник дође,
0364    Брат ме посла градити дворове,
0365    А он оде тражит милу сестру.
0366    Градих дворе за годину данах
0367    И старицу разговарах мајку ,
0368    Девет годин’ да ја браћу тражим,
0369    Нит’ им знадем смрти ни живота
0370    С тога ми је лице потавњело,
0371    Од Срба сам Арап постануо."
0372    А кад га је Митар разумио:
0373    "Ти л’ си Шћепо, врло добро моје!?"
0374    Руке шире у лица се љубе,
0375    И грле се те се целивају,
0376    Сва три су се брата састанула,
0377    А с нам’, дружбо, свака срећа добра,
0378    Срећа добра и помоћ од бога!
0379    Боже јаки на свему ти фала,
0380    Иза таке дугачке жалости
0381    Настаде им велико весеље,
0382    Отоле се сва три подигоше,
0383    Пјевајући, коње играјући.
0384    Здраво дошли стојну Биограду,
0385    Још су нашли у животу мајку,
0386    Све је грле те је целивају,
0387    Мајка ђецу дивно благосиља;
0388    Не могла им наудити сила,
0389    Када су јој жељу испунила,
0390    Вратила се мајци за живота,
0391    За живота свога и њезина.
0392    Пак ми здраво, Срби витезови,
0393    Душмани им најзад под ногама.
0394    И то било кад се захоћело,
0395    Амин боже, све се с тобом може!